Izaberite stranicu

На данашњи дан, 28. јула 1712. године у току похода Ахмед-паше од Подгорице и Спужа према Цетињу, дошло је до битке на Царевом Лазу, након које су Турци, упркос знатним губицима, успјели да стигну на Цетиње. Историјски извори о исходу те битке различито говоре – од релативног успјеха Црногораца, до апсолутне побједе према народном предању. Те 1711. године на Цетиње долазе, као изасланици руског цара пуковник Милорадовић и капетан Лукачевић са царском граматом и позивом да Црногорци нападну турске интересе дуж граница слободног дијела земље. Општецрногорски збор и владика Данило Петровић су са одушевљењем прихватили овај позив. У својој бесједи Митрополит је позвао Црногорце на оружје: “Оружајте се, дакле, моја браћо Црногорци, као витезови и ја сам готов са вама имања и живота мога не поштеђети…”. А народ: “Ево наше сабље при појасу, ево наше пушке у рукама и ево ми спремни и готови за нашега Цара војевати”. Потом су Црногорци непрестано нападали турске интересе дуж цијеле своје границе и водили бојеве са Турцима око Никшића, Спужа и Подгорице, на Грахову… и другим поприштима, са таквом жестином и самопоуздањем које је збунило не само Турке, већ и Венецију и Дубровник, који су се озбиљно почели плашити неугодног сусједа, иако повременог савезника. Тада ће Млетачка и Дубровачка република заједнички подстицати Турску на одмазду према Црногорцима и Црној Гори. У знак одмазде Турска је организовала казнену експедицију. Турски султан издао је ферман којим заповиједа да се Црногорци покоре или истријебе, да се сруши манастир на Цетињу и да се ликвидира владика Данило Петровић. Неспорно је, такође, да су турске снаге од најмање 20.000 војника, под командом Ахмет-паше, напале Црну Гору јула 1712. године. Турска војска је своју силу прво показала над брђанским племенима Кучима и Климентима, приморавајући их да искажу покорност и плате харач. Овај дио операције имао је за циљ обезбјеђивање залеђа турским снагама прије него отпочну операцију на подловћенску Црну Гору и Цетиње. Неспорно је и то да су се турској офанзиви јединствено и организовано супротставили само ратници племена Катунске нахије, која нијесу могла регрутовати више од три до четири хиљаде бораца. Прискочили су им појединци и групе из осталих нахија. Њима треба прибројати и једно одјељење бораца из Грбља. Војске су се сукобиле у рејону Царева лаза. Према ономе што је познато могло би се рећи да су у овом сукобу Црногорци извели противудар с циљем уништења и разбијања непријатеља. Док је турска војска логоровала у Зети, у њу су се инфилтрирали црногорски извиђачи и обавјештајци који су владици Данилу саопштили јачину, распоред и правац дејства турских снага. Када су се турске снаге покренуле према Цетињу, преко Љешанске Нахије, црногорске снаге стајале су распоређене: десним крилом у гори Пржник под заповједништвом Јанка Ђурашковића, лијевим у гори Врањ под командом Вука Мићуновића и главнином снага у центру којим је непосредно командовао владика Данило у изворишту рјечице Влахиње, образујући полукруг. На вијест о покрету турске војске, црногорске снаге су из очекујућег рејона извеле напад у зору на непријатељску маршевску колону, можда и на логоровању.

Према предању, мјесто попришта се од тада зове Царев лаз јер је бојиште изгледало као крчевина – лазина, покривена лешевима турских војника. Предио на којем се одиграла битка је типичан каменити предио црногорског карса којим доминирају шикаре и вртаче, стјеновита узвишења обрасла ситном шумом, или гола. Када се одиграла битка (јул мјесец), предио је морао бити спржен од жеге, крајње непогодан за кретање у колони, а камоли за развијање ешалона за борбу. Црногорским ратницима је то била природна средина, па су успјели да остваре пуно изненађење у погледу времена и правца напада. Поједини ће истраживачи овог раздобља потврђивати управо овакву варијанту битке на Царевом лазу. Други ће бити опрезнији и, не спорећи побједу Црногораца, указиваће на свједочанства о страдањима Црногораца и упаду Турака у Цетиње. Има и оних истраживача који тврде да битке на Царевом лазу није ни било и да је народно предање и мит о бици изграђен касније, чему је из политичких разлога посебно кумовао владика Данило, ослањајући се притом на чињеницу да су Катуњани пружили херојски отпор, као и на једну мање значајну побједу коју су Црногорци извојевали на истом мјесту 1688. године. Сви се, међутим, слажу да су Турци у овом походу имали огромне губитке (2.000 погинулих), и били принуђени да се повуку са Цетиња и из Црне Горе – како се онда звао једини слободни дио земље око Ловћена. Једно од последњих истраживања битке на Царевом лазу казује да се водила битка у којој је “потучена војска серашћера Ахмет-паше скадарског”, али је Ахмет-паша, “и поред претрпљеног пораза на Царевом лазу” успио да продре до Цетиња? По том истраживању, битка на Царевом лазу била је само једна, вјероватно најзначајнија, од битака које су се одиграле на правцу надирања турских снага, што нам се чини највјероватнијим. Истина, међу посљедњим истраживањима овог проблема је и једно које тврди да су Катуњани, потпомогнути мањим одјељењем бораца из осталих црногорских нахија и Грбља, на Царевом лазу тешко поразили турску војску од 30-40 хиљада војника и да су Турци “у љето 1712. године могли да изгубе пет до шест хиљада војника, од чега је највећи број остао на Царевом лазу.” Да је прва велика турска офанзива уперена искључиво против Црногораца 1712. године и на турској страни доживљена као пораз, свједочи и чињеница да је већ 1714. године босански везир Нуман-паша Ћуприлић, са преко тридесет хиљада војника, поново напао Црну Гору из два правца. Циљ главног турског напада била је Катунска нахија која није могла мобилисати више од три до четири хиљаде бораца… И поред жестоког отпора, турска војска је заузела Цетиње, Чево и Његуше. Окупирана је сва Катунска нахија до млетачке границе. Владика Данило и један дио црногорских породица успио је да се склони код својих сународника на млетачким посједима у Боки. Катунска нахија је претворена у пустош. Упркос томе није била покорена. Одред од око 600 момака под командом Вукоте Вукашиновића и сина му Ђикана, наставио је из неприступачних предјела да напада турске посједе, логоре и линије за снабдијевање, све до повлачења турске војске почетком новембра. Ћуприлићева експедиција трајала је мјесец и по дана.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This