Izaberite stranicu

На данашњи дан, 25. јула 1878. године у Београду је преминула пјесникиња Милица Стојадиновић. Из далека долазише да виде њене „надземаљске очи”. Посјећују је Јован Суботић и Иван Мажуранић, Јохан Сајдл јој посвећује пјесму, својим стиховима величају је Љубомир П. Ненадовић и Ђорђе Рајковић, Вук је зове својим „чедом Фрушке”, кнез Михаило себе сматра њеним пријатељем и заштитником, митрополит Михаило је лично позива у Београд, а Његош за њу вели: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.”  Срем. Света Фрушка Гора. Буковац и Врдник. Тачке у којима почиње пут славне Српкиње, Милице Стојадиновић. Није случајно Милица потекла из овог драгуља српског, посутог светим манастирима и испресијецаног боготражитељским путевима, из те земље светионика и прибјежишта, земље с вишевјековним „погледом на Србију”. Овај предио, са много слојева, историје, мита, витештва и молитве, одредио је умногоме живот, снове, идеале и поезију Милице Стојадиновић. Некада је била веома поштована, вољена и слављена. Њена поезија трепери од родољубља и чистог, готово наивног узбуђења и заноса. Припада старијем пјесничком нараштају, оном који је пјевао четрдесетих година XIX вијека, али је њена узвишена осјећајност за српски род тијесно повезује и са наступајућим романтичарима. Ипак, Милица не отвара своје женско срце, не открива своје дјевојачке снове. Постоје два кључна, судбоносна прелома која су трајно обиљежила Миличину судбину, њен живот и њену смрт. Један моменат је изненадна смрт кнеза Михаила, а други је њен коначни одлазак из Врдника у Београд, неколико година пред смрт. Смрт кнеза Михаила била је велики ударац не само за Милицу већ и за многе друге великане тога времена и за саму Србију. Тих година умире и низ великих Срба. Вук, Бранко Радичевић (нешто раније), Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Иза њих остаје празан простор који није било лако попунити. Смрћу кнеза Михаила Милица губи великог пријатеља, али и покровитеља. Кнез Михаило ју је веома цијенио као пјесникињу и помогао је штампање њених првих збирки пјесама. Милица се често присјећала њихових дугих разговора, вођених док је била на двору. Никада се није опоравила од тог губитка, али остаје усправна и висока у својој патњи. Све више ју је освајало осјећање удаљавања; њиме је пригушивала истину да се у њој зачео и расте ненадокнадив губитак. Од тада је лебдјела у времену ишчекивања да се догоди што се мора догодити. Други моменат, њен коначни одлазак из Врдника, опет је изнуђен. Била је принуђена да оде, јер све оно што је вољела и што је било њено сада су „газиле туђе ноге”. Те 1875. године њен брат продао је и њен последњи виноград, и већи дио њихове родитељске куће. Није то могла да гледа, да поднесе.

Живјела је још само за своју идеју да је потребна свом народу, својим Србима, да их бодри својом пјесмом и да им превија ране својим рукама. Са том идејом, на позив митрополита Михаила, хита у Београд. Више није било кнеза Михаила, њеног покровитеља, али се надала разумијевању добростојећих, родољубивих српских градских породица које би могле бити заштитнице таквог пјесника и умјетника. Није било тако! Бољело ју је. Удаљавала се. Она је посветила читав свој живот српству, пјевала о „славенским липама” као дрвећу слободе, о Карађорђу, о Книћанину и његовим добровољцима, војводи Стевану Шупљикцу, о давним српским краљевима и јунацима, о Лазару, Обилићу, Душану. Милица, српска хероина, умире напуштена и заборављена.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This