На данашњи дан, 18. јула 1942. године Њемци су, уз помоћ усташа и домобрана након више од мјесец дана борби, побиједили партизанске снаге на планини Козара, у сјеверозападној Босни.
Спаљена су села, а око 50.000 људи одведено је у логоре. Козара је, услијед свога положаја у односу на савску, унску и врбаску комуникацијску линију, као и у односу на важан рудник Љубија, била област од великог значаја за окупациону управу. Стога су предузете бројне офанзивне операције против партизана на Козари. Међу њима се, како по жестини борби, тако и по значајном страдању цивилног становништва, истиче операција Западна Босна, вођена у јуну и јулу 1942. године. Током прољећа 1942. године партизански покрет у западној Босни је знатно ојачао. То је довело до ослобођења Приједора и Љубије маја 1942. године. Њемци, уз помоћ усташа и домобрана, отпочеле су концентричан напад на партизане из свих околних гарнизона. Након опкољавања, формирале су широке запречне појасе око Козаре и кренуле у систематско потискивање и исцрпљивање бранилаца. Одбрана, у почетку успјешна, је након десетак дана непрекидних борби почела слабити услед губитака, замора и нестанка муниције. Довођењем појачања, притисак на опкољене снаге је појачаван, што је довело до кризе одбране. Суочени са немогућношћу даљег одолијевања, партизани су се одлучили за пробој из обруча. Пробој кроз вишеструке утврђене линије обруча одиграо се у југозападном дијелу Козаре. Кроз све линије обруча пробио се знатан дио партизана и један дио збјега (око 10.000 цивила). Интервенцијом оклопних дјелова Њемци су у зору затворили брешу, поново успоставили обруч, и већ следећег дана кренули у прочешљавање Козаре. Остатак одреда и цивили који су остали у обручу покушавао је да се спаси кријући се у планини. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника. Током наредне двије недјеље снаге Њемаца и усташа систематски су прочешљавале Козару и Поткозарје. Карактеристика ове операције је посебно бруталан поступак према цивилном становништву. Један број ухваћених становника ликвидиран је на лицу мјеста, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намјера да се подручје потпуно испразни од становништва. Током операције преко 68.000 становника (око половина) депортована је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износи око 35.000 људи, од чега је највећи дио страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је слиједила. Крвави пут дјеце са Козаре водио је у концентрационе логоре Стару Градишку и Јасеновац. У самом Јасеновцу читав простор логора тих је дана био испуњен женама и дјецом са Козаре. Анте Павелић и Андрија Артуковић доносе одлуку да се оснују три засебна логора за дјецу са Козаре. Један од њих смјештен је у Горњој Ријеци код Крижеваца у којој је у раздобљу од јула до септембра од тифуса умрло преко 200 дјеце с Козаре. Дјечјим логором у Јастребарском руководиле су часне сестре конгрегације Св. Винко Паулски и сматра се да је кроз ту институцију прошло око 3330 дјеце, а према хроници самостана, али и свједочењу чувара гробља у Јастребарском, у том раздобљу сахрањено је 768 дјеце са Козаре. Најзлогласнији логор дјеце у НДХ ипак је био онај у Сиску. Сматра се да су вршене егзекуције дјеце са Козаре затрованим ињекцијама. Усташе су тај логор звали „логор у пеленама“ јер су дјеца углавном била предшколског доба.
Приредио: Миомир Ђуришић
