Izaberite stranicu

На данашњи дан, 16. јула 1533. године према наредби шпанског освајача Франциска Пизара, убијен је цар Инка Атауалпа иако је платио тражени откуп: једну собу пуну злата и двије пуне сребра.

Инка је племе јужноамеричких Индијанаца које је владало царством чија се територија простирала дуж обале Тихог океана и планинског вијенца Анда, заузимајући пространство од данашњег сјеверног Еквадора до централног Чилеа. Према предању, оснивач инканске династије Манко Капак повео је своје племе у Куско, који ће им постати пријестоница. За вријеме владавине четвртог цара почели су да се шире, а у вријеме осмог носиоца круне, Инке формирају гарнизоне састављене од потчињених народа. Током владавине Тупака Инке Јупанкија и његовог наследника на пријестолу, Хуајна Капака, царство је, са становишта освајања територије, достигло врхунац. Почетком XVI вијека, племе Инка владало је царством у којем је живјело око 12 милиона поданика. Инке су били врхунски грађевинари и просторни планери, који су развили изузетно софистицирану планинску пољопривреду и изградили подједнако компликоване и ефикасне градове на обронцима планина. Правили су терасе на планинским падинама да би гајили житарице, пошто је њихово царство имало мало равних долина гдје би се могла узгајати храна. Изградили су непрегледну мрежу путева, архитектура им је била високоразвијена, а остаци њихових система за наводњавање, палата, храмова и утврђења и даље се могу видјети широм Анда. Инканско друштво било је строго хијерархизовано, а за ред у држави бринула се аристократска бирократија. Инке су се клањали богу Сунца, богу творцу, богу кише и другим божанствима у шароликом пантеону, иза којега је стајала високоорганизована државна религија. Инке за собом нијесу оставили писаних докумената; податке о броју становника, порезима, жетвама и другоме биљежили су на чворованим канапима – кипуима.

Године 1531. конкистадор Франциско Пизаро кренуо је у истраживање Перуа у име Шпаније. Ускоро се срио са емисарима цара Инка, Атахуалпе, са којима је уговорио сусрет са царем у Кахамарки. На том састанку Пизарови људи масакрирали су ненаоружану цареву свиту и заробилу самог Атахуалпу. То је онеспособило царство пошто се ниједна одлука није могла донијети без цареве сагласности. Пизаро је прво прихватио баснослован откуп за Атахуалпу, а затим је наредио да га погубе. Потом је са мање од 200 војника брзо покорио Царство Инка, које се још није било опоравило од дугог грађанског рата. Империја Инка пала је 1532–1533. године под назадрживим налетом шпанских конкистадора, који су искористили инканску путну мрежу у продору на амерички континент. Анде и данас насељавају потомци Инка – то су сељаци који говоре језик кечуа. У Перуу је готово половина становништва инканског поријекла. Они живе од земљорадње и сточарства, примили су римокатоличку вјеру, али су сачували и вјеровање у паганске духове и божанства.

Иако је царство Инка било највеће претколумбовско царство на америчком континенту, Инке нијесу имале писмо којим би писале законе или документа. Из тога разлога, процјене бројности тога народа варирају од четири до скоро четрдесет милиона људи.

Владари царства Инка одјећу су облачили само једном. Након што се скину, одјећа коју су носили се спаљивала.

Упркос чињеници да су изградили преко 30.000 километара путева, Инке никад нијесу користиле точак. Разлог томе вјероватно лежи у неприступачном терену на коме се царство Инка простирало, па би коришћење точка било готово немогуће.

Информације у царству Инка преносиле су се путем гласника који би једни другима прослијеђивали поруку док она не стигне тамо гдје треба. Имајући у виду да Инке нијесу користиле писмо, поруке су морале да се памте док се не пренесу неком следећем.

Овај народ упознао је свијет са кромпиром преко шпанских конкистадора.

Инке су објекте градиле без малтера тако што би огромно камење обликовали да се савршено уклапа једно у друго.

Инке су градиле висеће мостове 300 година прије него што су Европљани изградили први такав мост и сваке године су их реизграђивали. Историчари тврде да се у једном тренутку на Андима налазило око 200 таквих мостова, а до данас је сачуван један у Перуу који се изнова гради сваке године у последњих 500 година.

Иако никад нијесу користили челик или точак, овај народ мајсторски је руковао влакном. Поред висећих мостова, Инке су чак и бродове израђивале од влакна.

Мачу Пикчу, највећа и најпознатија грађевина коју је овај народ оставио за собом, изграђен је толико високо на планини да није откривен све до 1911. године.

Инке су имале планску економију гдје је сваком земљораднику речено које намирнице и колико треба да произведе.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This