Izaberite stranicu

„Закон о слободи вјероисповијести је неуставан, јер не поштије одвојеност Цркве од државе. Иако је уставом загаранатована равноправност вјере, власт је одлучила једино да одузима храмове и манастире Митрополији црногорско- приморској, док је са осталим вјерским заједницама потписала споразуме који гарантују њихову имовину“, казао је Његово преосвештенство Eпископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије синоћ у „Српској кући“ у Подгорици.

Преосвећени је поводом 800 година Српске православне цркве, говорио на тему „Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека“. Дотакао се начина добијања аутокефалности, затим укидања Пећке патријаршије и периода (1766. године), када је Митрополија црногорска, као једина столица српских архијереја и слободни дио Пећке патријашије, чувала тај континуитет.

Говорио је и о актуелним проблемима, неправдама којима је изложена наша Црква и вјерни народ, и злом науму црногорске власти у виду закона о слободи вјероисповјести, наглашавајући да ипак имамо довољно снаге, коју Бог даје, да не заборављамо оно што је главно, а то је да благодаримо Богу на свему, па и на искушењима која нас сналазе. Појаснио је начин и услове који су потребни да би једна Црква добила самосталност.

„Кроз искушења, уколико знамо да их носимо како ваља и побјеђујемо, ми се спасавамо и увјенчавамо овом привременом, али и оно што је најважније, вјечном славом“, казао је одмах на почетку излагања владика и додао да је аутокефалност Српске православне цркве дала плодове који су оплеменили наше вјекове и биће, историју и културу.

Нагласио је да је 800 година од хиротоније Светога Саве и истовремено 800 година од аутокефалности СПЦ велики, знаменити и један од најзначајнијих датума у нашој историји. Објаснио је да аутокефалност наше Цркве није само сплет неких околности, већ плод дугих  деценија и вјекова духовног и културног успињања.

„Имали смо светитеље и храмове, културу и писменост и прије Светога Саве“, казао је Преосвећени владика и подсјетио на Светог Јована Владимира, Мирослављево јеванђеље, Немању – оца Светога Саве. Већ тада смо се позиционирали као просвећен хришћански народ који у ризницу свијета уноси велике дарове и културу.

Свети Сава је не само историјска, него светачка личност која је засијала на Светој Гори Атонској као велики духовник и ум, велики градитељ и чувар православне вјере.

„Једном народу се може повјерити и признати аутокефалност када православна васељена види да је он дозрио да чува православну вјеру и јединство духа у свези мира са осталим народима. Дакле, када види да се један народ културно утемељио и да рађа духовне плодове, да његова вјера неће подлећи привременим утицајима ове или оне власти, него ће брод Цркве пловити кроз све валове и ићи правим Божијим путем тад се том народу може признати аутокефалност. И то није одвајање него утврђивање јединства!“

Појаснио је да се Српска црква када је добила аутокефалност није одвојила, већ се укључила у православну васељену – заједницу и то са пуним достојанством признатим и потврђеним од свих православних цркава.

„То је залог за будуће вјекове који и данас треба да чувамо. И само о таквој аутокефалности се може говорити, а не о некој која је само плод политике и неког владара, као што се то ради у Црној Гори.“

Статус наше аутокефалне Цркве је потврђен тиме што је наш народ ишао Божијом стазом коју је означио Свети Сава, и то не само у вријеме Немањића, него до данас.

Осврнуо се на немањички златни период историје на овим просторима и на косовску трагедију, гдје смо се потврдили као народ вјеран својој вјери до крста –  жртве.

„Ту смо као народ пригрлили Христов крст, њиме се освећивали и везивали за Царство небеско. Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека је косовски стих и познање, скраћено Јеванђеље“, казао је Преосвећени и додао да су те недаће, које су нас сналазиле послије Косовске битке, довеле и до тога да је Пећки трон 100-ак био упражњен.

Међутим, ми смо имали снаге да обновимо своју Патријаршију и у доба турског ропства:

„Када смо обновили Патријаршију, као да смо обновили своју државу. Имали смо патријарха који је у духовном, али у једном смислу и политичком, био вођа свог народа.“

У периоду обновљене Пећке патријаршији, преко 200 година, ми смо доказали да смо народ који може да ствара и да се духовно и културно уздуже и у вријеме ропства. Из тог периода имамо велике плодове, дивне светиње и светитеље међу којима је и Свети Василије, Свети Стефан Пиперски. Али долази трагедија 1766. године друго укидање Пећке патријаршије.

Њеним укидањем све епископије источно од Саве и Дунава, попуњене су грчким епископатом. Томе се највише супроставила Митрополија црногорска и Митрополит Василије Петровић.

„Када је укинута Пећка патријаршија једина столица српских архијереја која је остала испод Саве и Дунава је Митрополија црногорска. И ту је тајна славе коју има Цетиње до дана данашњег. Цио српски народ испод Саве и Дунава, на неки начин, се везивао за Цетињску митрополију. Она је била као неугашена свијећа. Митрополија црногорска је остала слободни дио Пећке патријашије и чувала тај континуитет.“

Митрополија црногорска сав свој капацитет је уложила у обнову Пећке патријаршије, односно Српске православне цркве у и кроз историју њени митрополити увијек су били њој потчињени. Она је чувала искру слободе Пећке патријаршије и са радошћу је дочекала обнављање и уједињење 1919. и 1920. године.

У новије вријеме, приметио је владика,  интезивно се ради на промјени идентитета Црногораца, мада тај процес траје одавно:

„Многи су радили на промјени црногорског идентитета, нарочито браћа Хрвати, јер су их укључивали у својим теоријама у корпус хрватског народа и културе. И не би то било ништа страшно, да немамо и наше несрећнике који су те наказне теорије прихватили.“

Велики допринос томе се дали наши окупатори: Аустријанци који су забранили ћирилицу, Италијани који су преименовали српски језик у црногорски. Осврнуо се и на програм који су Италијани у току окупације имали и за Цркву:

„План је био да Црква црногорска мора бити аутокефална, али не са идентитетом као у доба краља Николе, већ са новим, латиничним и антисрпским. То није прошло, иако је било оних који су то већ били прихватили као, Секула Дрљевић.“

Он је био намјесник окупатора који на Петровданској скупштини прославља дан „ослобођења од својих предака“ и „улазак у акциону сферу Рима“, што је по ријечима владике слично данашњој реторици када премијер каже да ћемо када донесемо закон коначно ући у западни цивилазацијски простор.

Владика Јоаникије је казао да се сјеме које су посијали наши људи, попут Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, развијало и проклијало у вријеме рушења Ловћенске капеле, када се почело опет говорити о аутокефалној црногорској цркви по италијанском концепту

У ово наше вријеме, последњих 20-ак година, траје усиљена кампања промјене идентитета по принципу: Црногорци су Срби, али нек се пишу Црногорци због њихове посебности, послије иде Црногорци су Црногорци, али нису антисрби:

„А сада се формирала једна дружина, којој је основна карактеристика мржња против српства, мржња и борба против предака, борба против Његоша, и то траје много дуго.“

Црногорске власти почетком овог вијека су унајмиле једну америчку лобистичку кућу за измјену идентитета Црногораца и то баш у вријеме увођења химне Секула Дрљевић:

„Сада имамо прилику да гледамо како партија хоће да оснива Цркву, и то коју?! Аутокефалну! Ништа мање. Па шта ће им двије? Једну су формирали, регистровали, плаћају је, подигли су неке храмове, то је оно што партија може да направи и сумњам да би из другог покушаја направили нешто боље.“

Истиче владика да је тај пројекат смишљен у врхушки партије, и да Мило Ђукановић сматра да се мора обновити „црногорска православна црква“ и као аргумент истиче принцип етнофилетизма.

„Ако ишта зна из ове тематике, онда мора да зна да је етнофилетизам од стране Цркве осуђен као јерес, а он то истиче као позитивну страну!? Господин Ђукановић, упућујући се у теолошку терминологију, истиче и да се не може дозволити да постоје неке прекограничне епархије (три). Ваљда је мислио и на Епархију будимљанско-никшићку, мада она не прелази границе Црне Горе, али је на сјеверу, о којем он мисли само кад су избори.“

Говорећи о усклађености предложеног закона о слободи вјероисповијести са Уставом, владика је нагласио да Устав Црне Горе, као и у већини европских земаља, прописује да су Црква и држава одвојене.

„Свуда се у Европи промовише сарадња између државе и Цркве, дијалог на добро народа. И ми заступамо увијек и сада оба начела: да су Црква и држава одвојене и да се успоставља сарадња и дијалог између Цркве и државе… Али дијалога нема, нити је држава заинтересована за дијалог који прописује ЕУ, континуирани, транспарентни и институционални дијалог.“

Запитао се Епископ Јоаникије како се може говорити о одвојености државе и Цркве, кад држава хоће да Цркви узме све:

„Држава хође да буде господар, да потчини и чак уништи Цркву! Ту се више не ради о нама свештеним лицима као поједницима, ради се о светињи, о Цркви, Дому Божијем. Како овај закон поштује начело одвојености државе и Цркве, ако хоће да узме оно што је црквено!? То је пљачка!“

Иако је уставом загаранатована равноправност вјере, власт је одлучила једино да одузима храмове и манастире Митрополији црногорско – приморској док је са осталим вјерским заједницама (Католичком црквом, Исламском заједницом и Јеврејима) потписала споразуме који гарантују имовину тих заједница, казао је Његово преосвештенство Eпископ Јоаникије.

Додао је да Митрополија црногорска приморска нема ништа против тих споразума. Напротив, она их подржава и сматра да би такву врсту споразума потписала и МЦП. Међутим, са свештенством Митрополије о томе нико не разговара, него се предлажу прописи који омогућавају отимачину њене имовине:

„Ако вам неко отима кућу и преписује на себе, ту нема никавих правила, ту мора доћи до сукоба. Наравно, држава као структура која располаже силом може да нас позатвара, протјера, побије, али не може очекивати да ми то икада прихватимо.“

Казао је да нико никада није доводио у питање поријекло имовине Цркве, а сада се држава бави тиме, иако постоје ктиторске повеље и разна друга свједочанства о завјештањима и куповини.

Наглашава да многи из свијета говоре о питању поријекла имовине врха наше власти, те би требало и то провјерити, па онда и Цркву, ако је сумњива.

Осврнуо се и на поједине изјаве премијера Душка Марковића, који кад говори о закону о слободи вјероисповијести, каже да све цркве и манастири, као културна добра, морају да се воде на државу:

„Културно добро може бити у приватном власништву, у Црној Гори је највише културних добара било у власништву Цркве и то је свака власт до сада признавала. Држава има право да региструје културна добра, да води рачуна и помаже власницима културних добара и да се по том питању успостави нормална сарадња, нарочито када се ради о светињама.“

Затражио је од државе одговор шта је са несталим културним благом из Народних музеја, јер је према тврдњама поједних запослених нестало око 2000 вриједних регистрованих експоната, али се ти подаци заташкавају.

Примјетио је Епископ Јоаникије да се овдје пријети и то са партијских скупова и на такав начин се приступа оснивању или утемељивању „аутокефалности црногорске цркве“.

„Нема ништа гротесније, антиевропскије, него покушај неке партије да прави своју цркву. Они говоре да је овај закон, који очигледно крши Устав Црне Горе, а да не говоримо о међународним правним актима који прописују и регулишу ову материју, који је закон о отимачини црквене имовине, храмова и светиња, проевропски и да ће таквим потезима коначно ући у тај жељени и хваљени круг цивилизованих западних народа.“

Иако све то подсјећа на Секуле Дрљевића улазак Црне Горе у акциону сферу Рима, ово је још горе и злокобније, упозорава владика, зато што је он био појединац у рукама власти, а овдје је цијела организована дружина која је на власти.

Најсрамније је ипак што ово раде заједно са Хашимом Тачијем. По његовом мишљењу циљ је да се овдје направи модел да Хашим Тачи и Харадинај по истом моделу препишу све српске светиње на Косову и Метохији на лажну државу Косово:

„Овај закон о су заједно правили са Хашимом Тачијем. Тамо је направљен нацрт закона о културним добрима гдје се изричито каже да цркве и манастири, као културна добра, припадају држави и зато су се наше власти опредјелиле да помогну и гласале да лажна држава Косово буде примљена у Унеско, да би на такав начин стекли легитимитет да могу да узму српске цркве и манастире као културна добра и да их препишу на лажну државу Косово.“

Преосвећени је казао да је и раније било оваквих покушаја унијаћења, криза у нашем народу, тако да ово није ништа ново, али јесте злокобно:

„Није ово само нека прича државе да ће преписати цркве и манастира на себе, али ништа се неће промијенити! Не, ово је удар на православље, јер колико већ раде на промјени идентитета овога народа и није се успјело. Дакле 30% њих се храбро изјашњава као што су се њихови преци изјашањавали, нијесу мјењали идентит.

Цио тај инжињеринг још није успио, јер треба измјенити и направити партијски вјеру са проусташким садржајем Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, највећих изрода које је овај народ родио, и да се са њима поистовјетимо.“

Има између оних који се изјашњавају као Црногорци доста оних који размишљају исто као и ми, то смо видјели ових дана док сакупљамо потписе, примјетио је владика:

„То је наш добри и поштени свијет, многи тих људи је дало свој потпис, иако се изјашњавају као Црногорци.“

Епископ Јоаникије је нагласио да су нападнути Црква, вјера и храмови те се ствари морају именовати правим именом.Овога пута нападнуто је православље и наша вјера, и морамо се томе супроставити. Онај ко то уради данас потврдиће да је хришћанин и да брани своју вјеру

„У таквој смо прилици, несрећним временима, али у овом времену ко сачува образ тај је заиста прави хришћанин и прави човјек. Надам се да ћемо ми, сљедећи наше претке и поштујући завјете и завјештања највећих људи кроз нашу историју и ријечи Светога Саве, Његоша, Светог Петра, Светог Василија, и овог пута сачувати душу и наше светиње. Да ћемо спријечити ову неправду која се организује против сопственог народа од стране наше несрећне власти“, поручио је на крају свог обраћања Његово преосвештенство Eпископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије

Весна Девић

 

 

 

 

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This