Izaberite stranicu

На данашњи дан, 5 јула 1891. године на Цетињу је изведен „Горски вијенац“. Сматра се да је то било прво извођење тог Његошевог дјела у цјелини, а да су прије тога извођени само поједини његови фрагменти. „Горски вијенац“ стоји ловћенски високо, усамљено и поносно у врху романтизма књижевности југословенских народа. Његош и његово дјело могућност су нас савременика у Црној Гори за културне сусрете и дијалог са Европом, Русијом и Медитераном. Ремек дјело Његошеве драмске поезије изазов је и „тврд орах“ позоришни. Претакање његове суштине у позоришну игру, у сценске форме, прилагођавање духу времена, више је од умијећа – значи и питање умјетничке савјести. Најуспјешније су оне драматизације које пружају могућност да се направи представа када гледаоцу застаје дах пред поетском магијом дјела. Сложеност и слојевитост „Горског вијенца“ није толико у фабули, већ у мисаоној и језичкој слојевитости дјела.

Позоришне генерације у Црној Гори и ван ње градиле су своје  сценско виђење Његошевог ремек дјела: било је верзија романтичарских, реалистичких, склоних спектаклу, али су сами ствараоци били свјесни да нијесу нашли „драматуршки кључ“ који одговара величини дјела, због тога што је дјело чврсте унутрашње кохезије и извор поезије. „Горски вијенац“ је због такве „чудноватости“ велики еп и велика драма. Свака сценска појава „Горског вијенца“ била је магнет за публику, изазов за драматурге, редитеље, глумце, сценографе, композиторе, сценске музике, театрологе, позоришне критичаре. Питања и проблеми драматуршке обраде и сценске реализације Његошевог ремек дјела, поред великог броја покушаја, нијесу завршени. Његош свакако није био посвећен театру нити је био „позоришни човјек“ у данашњем смислу; једноставно због многих околности то није могао да буде, мада је приликом боравка у Бечу, Италији, Петрограду, итд. имао одређене контакте са позориштем.

Претпоставља се да су била два покушаја приказивања „Горског вијенца“ у времену од 1847. до 1850. године. Његош је желио, као и сваки драмски писац, да чује своју драму и због тога је организовао читаћу пробу. Друго, он је вјеровао да представа може бити изведена у неком простору који није чисто позоришни, те су ради тога организоване пробе комада. Ово извођење у Биљарди, око огња, можемо сматрати првим сценским извођењем „Горског вијенца“ и уопште једног Његошевог дјела. Други покушај био је у Рисну, почетком 1851. године. Рисанско дилетантско друштво је дало представу „Горског вијенца“ у приватној кући, под уговором „пријатељске разоноде неких сродника и пријатеља“, пошто је тада сваку представу у Боки била забранила полиција. У марту исте године друштво је тражило од власти у Задру дозволу за јавно приказивање „Горског вијенца“. Плашећи се да такав догађај не подстакне и одушеви не само Црногорце, гувернер је забранио дилетантима у Рисну представу драме „Горски вијенац“. А у једном допису из Задра, гдје се говори о позоришним представама из прошлости по нашим приморским градовима, каже између осталог: … а владика црногорски, миле успомене, још је жив био кад се приказивао у Будви његов „Горски вијенац“, његов „Шћепан Мали“.

Прва представа једног Његошевог дјела послије његове смрти, о којој има писаних трагова, поново је „Горски вијенац“, изведен пред Биљардом у мају 1865. године. То је било гостовање Марина Стијепића са пет которских „добровољних казалиштараца“. Крајем XIX и почетком XX вијека било је неколико извођења најпопуларнијег Његошевог дјела (ђаци београдске гимназије1880. године, потом, такође ђачка представа у Сремским Карловцима, 1897. године). Најзначајнија је била, педесет година послије Његошеве смрти, јануара 1902. године, представа „Горског вијенца“ – Српско народно позориште у Новом Саду, „на великој позорници“, у преради И режији Антонија Хаџића с прологом Лазе Костића. Ова инсенација се може сматрати првом у професионалном театру. Представа је приказана на великој позорници, не тек епизодично већ у заокруженој цјелини. Ову представу је одушевљено поздравила публика и већи дио тадашње штампе, а нарочито је „изазвала пажњу и интересовање књижевних кругова“. Новосадска Застава је писала да је ово приказивање „један новитет какав – смијемо рећи – није још видјела српска публика“. У том периоду, крајем XIX и почетком XX вијека, у Црној Гори била је једна представа: 5. јула 1891. године ђаци средњих школа на Цетињу показали су у цјелини „Горски вијенац“, по аранжману проф. Филипа Ковачевића. Ово извођење Глас Црногорца сматра првим, и оно је оповргло предрасуду која је досад владала да „Горски вијенац“ није за „представу“. За ово извођење лист не штеди похвале, и закључује да је оно осигурало, „бар на нашој позорници, други ред представа које ће публика радо походити. И жељно опет очекивати.“

Дјелове „Горског вијенца“ сријећемо у новим школским програмима. Слике из овог Његошевог дјела приказиване су и у Зетском дому. До Првог свјетског рата у Цетињу, у Зетском дому „Горски вијенац“ је изведен два пута: 1911. и 1913. године. Оба пута су учитељи и ђаци средњих школа приказали одабране сцене из дјела без икакве адаптације текста. Вриједи напоменути да је те 1913. године, поводом прославе 100-годишњице Његошевог рођења, било више извођења „Горског вијенца“ у Црној Гори, од стране разних „добровољачких дружина“, од којих је највише успјеха имала представа никшићког друштва „Захумље“. Готово из године у годину, у вријеме између два рата, приказиван је „Горски вијенац“. Неке „прераде за сцену“ су и штампане. „Горски вијенац“ 1929. године изведен је у Београду а 1931. године у Зетском дому на Цетињу у скраћеној инсенацији у режији Јована Геца.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This