Izaberite stranicu

На данашњи дан,1. јула 1569. године закључена је Лублинска унија којом су се ујединиле Литванија и Пољска у Државну заједницу Пољске и Литваније.

Пољско-литванска државна заједница је држава која је постојала између 1569. и 1791. године у средњој и источној Европи. Државе које су сачињавале уније биле су Краљевина Пољска и Велика кнежевина Литванија. Њена територија се око 1600. године састојала од данашњих територија Пољске, Литваније, Летоније, Белорусије, као и дјелова Русије (област око Смоленска), Естоније, Румуније и Украјине.

Државна заједница је настала „Лублинском унијом“ и наслиједила је Пољско-литванску унију која је постојала од 1386. године. То је била федерална држава са заједничким изборним монархом и заједничким парламентом. У избору краља и владању државом учествовали су племићи који су чинили око 10% становништва земље. Племство се дијелило на ниже племство — шљахта, и више племство — магнати. Била је то вишенационална држава, чије је хетерогено становништво припадало различитим религијама: католичкој, протестантској и православној цркви, јудаизму и исламу. Ово је риједак рани примјер међуконфесионалне толеранције у Европи. Доминантна привредна активност била је пољопривреда. Племство је за краљеве често бирало стране владаре, попут чланова шведске династије Васа или саксонске династије Ветин. Међу њима су били Француз Анри Валоа и Мађар Стефан Батори.

У вријеме раног XVII вијека, Пољско-литванска држава је избјегла разарања Тридесетогодишњег рата и проширила се на исток у Пољско-руском рату, када је 1610. године заузела Московски кремљ и избила на обалу Црног мора. Ратовала је против Русије, Шведске и вазала Османског царства. Заједница је претрпјела два снажна ударца. Први је била прва велика побуна козака у историји (устанак Хмељницког уз помоћ Кримских Татара). Побуњеници су затражили заштиту од руског цара 1654. године, чиме је Русија постепено преузела доминацију у Украјини. Други велики ударац је била шведска инвазија подржана од трупа из Трансилваније и Бранденбурга. Тиме је значајно ослабила моћ Пољско-литванске државе.

Последњи велики тренутак у историји Пољско-литванске државе збио се 1683. године када су трупе краља Јана Собјеског разбиле турску опсаду Беча и тиме заувијек окончале турску пријетњу средњој Европи. Због овог подвига, државна заједница је добила епитет Бедема хришћанства. У доба грађанских револуција (Рат за независност САД, Француска револуција) у Пољској је донијет либерални устав. Овај покушај реформе је стигао прекасно, када је држава већ запала у анархију и под страни утицај. Услиједила је Прва диоба Пољске 1772. године, чиме је престао пољско-литвански дуалитет. Преостали дјелови државе уједињени су у унитарну државу. Сусједне апсолутистичке монархије (Пруска, Аустрија, Русија) су послије двије године извршиле Другу диобу Пољске, а после још двије године, последњу и коначну Трећу диобу Пољске. Пољска и Литванија су тиме нестале као суверене државе са политичке карте Европе све до 1918. године.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This