Izaberite stranicu

Писац Љиљана Хабјановић Ђуровић: Увек истим непријатељима вековима циљ да нас поробе, физички и духовно. По тежини борбе коју води за СПЦ митрополит Амфилохије достојан је наследник острошког светитеља

ЉИЉАНА Хабјановић Ђуровић, већ годинама најчитанији савремени српски писац, и један од најпревођенијих писаца, са 43 објављена превода својих романа на 16 језика, слови за аутора којем не мањка срчаности да се подухвати тешких и озбиљних тема, које се тичу и наше националне историје и вере.

Октобра прошле године објавила је роман о земном животу Светог Василија Острошког под називом „Со земљи“. Пажљивом читаоцу јасно је већ од првих реченица да ово штиво савршено кореспондира са нашом стварношћу. Последњих месеци чине га све актуелнијим и острашћени насртаји представника актуелне власти у Црној Гори и непризнате организације „Црногорска православна црква“ на имовину СПЦ. О овом роману, али и о томе да ли су Црногорци Срби, зашто Подгорица тврди да су манастири СПЦ њихови и шта би данас о томе рекао Свети Василије, за „Новости“ говори наша еминентна списатељка.

* Док сте писали роман „Со земљи“, да ли сте помишљали колико је он ововременски, иако говори о далекој прошлости?

– Када сам почела да пишем роман „Со земљи“, хтела сам да и себи и читаоцима одговорим на питање какав је био човек који је заслужио да се у њега усели Дух Божји. Какав је био живот човека чије је последње земно пребивалиште, захваљујући његовим светим моштима, постало велика проповедаоница вере и сабориште милиона људи. Изучавајући историјску грађу, схватила сам да је његов живот био мученички, испуњен страдањем и вером. Свети је страдао и од Турака и од Латина, али и од својих, зато што се непрестано борио за веру православну и душе својих људи.

* У роману износите неколико значајних докумената. Један од њих је и папино писмо митрополиту цетињском Мардарију.

– Митрополит цетињски Мардарије био је један од оних људи који су добили моћ да одлучују о ономе чему нису били дорасли ни умом, ни знањем, ни духом. Он је прихватио да своју митрополију преведе у Унијатску цркву, да је потчини римском папи. Али верни народ, захваљујући и труду Светог Василија, одбацио је и њега и његову лажну цркву. Е, том несрећном Мардарију 1640. папа Урбан Осми даје налог да се „потруди како би и пећки патријарх прешао у заједницу са Римском црквом“. И додаје да је Црна Гора капија кроз коју католичанство треба да уђе дубље у српске земље. Црна Гора, као рубна српска земља, увек је била капија. Тако је и данас. И методе отварања те капије остале су исте. Мало уцене и претње. Мало обећања и награда. А све са циљем да се разједини, да се распарча српско национално биће.

* Овај разлог оспориће они који тврде да Црногорци нису Срби.

– Ко су Црногорци, давно сам научила од своје бабе, Бјелопавлићке рођене на Цетињу. Недавно сам добила једну занимљиву књигу. То је „Земљопис Краљевине Црне Горе за ученике трећег разреда основнијех школа“ штампан 1911. на Цетињу, ћирилицом, прегледан и одобрен од Краљевске школске комисије. У њему пише: „Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби… У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби који говоре српскијем језиком… Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби.“

* Сведоци смо све острашћенијих напада на СПЦ у Црној Гори са циљем отимања цркава и манастира.

– Осим мотива старог као свет, а то је пљачка, ово „подржављење“ има и један много опаснији узрок. Српска православна црква, Митрополија црногорско-приморска као њен део, била је и остала институција којој народ највише верује. Зато многима смета. Зато је многи нападају на разне начине. Кроз дуге векове ропства у свим српским крајевима, Црква је била чувар националног сећања и народног опстанка. Кроз веру је сачувано биће народа. И душе појединаца. Црква је сабирала и водила људе, а вера их духовно снажила да се смело супротставе и сили и лукавству. Црква је делила судбину народа. Његово страдање. Жељу за слободом.

* Световна и црквена власт дуго је у Црној Гори у ствари била обједињена.

– У Црној Гори готово три века, све до смрти владике Рада 1851, митрополити су били носиоци и световне и црквене власти. И сви они припадали су Српској православној цркви. Да набројим само Петровиће: владика Данило Први (1700. године ишао је у Сечуј да би га рукоположио пећки патријарх у избеглиштву Арсеније Трећи Чарнојевић), владика Сава (завладичио га је пећки патријарх Мојсије приликом посете Црној Гори), владика Василије (завладичио га је у Пећи патријарх Атанасије Други), Петар Први – Свети Петар Цетињски (завладичио га је у Сремским Карловцима карловачки митрополит Мојсије). Митрополит Амфилохије достојан је наследник ових својих славних претходника. По окружењу у коме живи, по самопрегору, по тежини борбе коју води са противницима Српске православне цркве, он је Василије нашег времена.

* И Свети Василије Острошки хиротонисан је у Пећкој патријаршији?

– Да, за митрополита захумског рукоположио га је 1638. године патријарх Пајсије. После су му звање потврђивали и проширивали епархију патријарси Гаврило и Максим. Имала сам прилику да видим тај документ, такозвану синђелију, патријарха Гаврила са дописаном потврдом патријарха Максима. А видела сам, и додирнула, и највеће благо ризнице Острошког манастира, Завјештајно писмо Св. Василија исписано његовом руком.

* Ових дана много се помиње Венецијанска комисија. Прво су ишчекиване њене препоруке, а ево, сада се тумаче.

– То доживљавам као поругу историје. У време Светог Василија, ловци на душе имали су своје центре на територији Млетачке републике и одатле су кретали у походе по српским земљама. А сада се, ево, у Венецији се разматра да ли оно што је Свети Василије купио, „не штедећи свој иметак“, припада СПЦ, чији је он био члан и митрополит, или држави Црној Гори, која у то доба није постојала. У Завјештајном писму, које је написао 1666. због, како сам каже, „потврде истине“, Василије је тачно побројао које је делове земље купио за острошки манастир, од кога, и колико је платио у перперима, а колико у житу. На крају писма, знајући да људи у потоњим временима неће бити бољи него његови савременици, додаје клетву: „И ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове. Амин. Да његов дом настрада у вјекове. Амин.“

* Шта би Свети Василије Острошки учинио данас да одбрани свој народ, своју веру?

– Исто оно што је чинио увек. Ишао би међу људе и говорио. Молио би и претио. Клео и заклињао. Проучавајући историју српског народа током припрема за писање неколико романа, схватила сам да се кроз векове мења само декор времена, а да је суштина иста. Користећи наше несреће, наше немоћи и слабости, на нас су насртали углавном исти непријатељи, са истим циљем: да нам кривотворе прошлост, да нам купе душе и да нас поробе, и физички и духовно. А то духовно ропство погубније је од физичког. Духовно поробљен човек најчешће није свестан шта му се дешава, па то ропство доживљава као напредак и слободу.

ПОТВРДА ВАРТОЛОМЕЈА

* Како доживљавате писмо васељенског патријарха Вартоломеја председнику Црне Горе? – Ја сам међу онима који су се обрадовали том писму, јер оно потврђује истину коју смо знали: никада није постојала аутокефална црногорска црква, већ Митрополија црногорско-приморска, као део Српске православне цркве. Није случајно што је писмо васељенског патријарха стигло пред Видовдан.

Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This