Izaberite stranicu
Угледни француски недељник Фигаро објавио је у свом броју од 14. јуна ове године опсежну репортажу о животу косовско-метохијских Срба у последњих двадесет година тзв. међународног мира. Иако се поводом двадесетогодишњице војне агресије на Србију у једном делу светских медија Косово и даље приказује као успешна прича, прослава у Приштини прошла је са прилично горким укусом. Осим већ познатих спонзора албанског сепаратизма од краја 90- тих Била Клинтона и Медлин Олбрајт није било западних политичких лидера нити других значајнијих гостију. Косовско друштво је двадесет година након војне интервенције која је барем званично имала за циљ заустављање насиља и стварање услова за живот свих заједница у миру практично етнички чисто албанско друштво, које ЕУ, а посебно пет земаља Уније које нису признале самопроглашену независност, држи и даље на дистанци, без визне либерализације, док се о неком почетку преговора о уласку у ЕУ тешко може и говорити са катастрофалним рејтингом људских и верских права, корупцијом, повезаности политике и криминала.
Косово је постало и једини део европског континента на коме су уништаване хришћанске цркве, у време мира, ван ратног сукоба. Уосталом погледајмо карактеристичне пасусе из текста специјалног извештача Фигароа Жан Луј Тремблеа и фотографа Оливије Кореа у поменутом тексту под називом: СРПСКИ ДУХ ОТПОРА. Изводи из текста су превод са француског интегралног текста који је доступан на: http://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613
У име Епархије Рашко-призренске користимо прилику да се захвалимо уредницима Фигароа који су нашли воље и снаге да објаве овај текст и поред настојања политичких структура да се истина прикрије, храбром извештачу Жан Луј Тремблеу који је због овог текста добио бројне претње есктремних косовских Албанаца и посебно нашем драгом пријатељу и добротвору Арно Гујону, који несебично годинама помаже српски народ преко своје хуманитарне организације „Солидарност за Косово“ и коме су управо због тога, супротно свим европским конвенцијама и стандардима, улазак на КиМ забраниле привремене косовске институције.
Из Епархије Рашко-призренске
22. јуни 2019. год.

 ******

Двадесет година након рата на Косову, 100.000 православних Срба још живи у бившој југословенској провинцији, која је прогласила своју независност 2008. године. Они чине угрожену мањину на територији на којој живи два милиона Албанаца муслиманске вероисповести, који су на власти, и третирају Србе као грађане другог реда.

„Имао сам 20 година. Нећу никоме дозволити да каже како је то најлепше доба“, написао је француски писац и филозоф Пол Низан, а то би могао бити мото сваког Србина који живи, или боље речено преживљава на Косову.

Како је Приштина прославила срамотну годишњицу

Пре 20 година, након окончања 78-дневних ваздушних напада НАТО-а покренутих без мандата међународне коалиције УН (која је укључивала и Француску), Београд је „испустио из руку“ своју провинцију. Албанска већина једнострано је прогласила независност те територије 2008. године. Влада Косова је одлучила да ову срамотну годишњицу прослави грубо и јасно. Дана 28. маја на северу земље, који углавном насељавају Срби, спроведена је полицијска операција.

Локално становништво, које не признаје легитимитет косовске државе, жестоко се супротстављало. Саградили су барикаде, дошло је до сукоба, зачули су се пуцњи. Током нереда је рањено пет полицајаца. Ухапшено је око 30 локалних становника.

Званични циљ те операције био је „ликвидација мреже корумпираних званичника и кријумчара“. У то је тешко поверовати онима који добро знају Косово, где је могуће суочити се са свим могућим облицима, почевши од трговине проституткама, наркотицима и органима до крађе аутомобила. У сваком случају, та провокација се није свидела Београду. Српске власти су прогласиле стање ратне приправности и послале су колону тенкова на границу.

За 20 година Косово је напустило 250.000 Срба

На Косову, где 95 одсто становништва чине муслимански Албанци (два милиона људи), живи 100.000 православних Срба. Од 1999. године, 250.000 Срба напустило је земљу, где је било опасно остати. Они, који су остали — најсиромашнији и најстарији, живе у енклавама, где нису заштићени од насиља.

На пример, током погрома над српским народом на Косову 2004. године убијено је 19, рањено 600 људи, а четири хиљаде становника завршило је у избеглиштву, а том приликом је запаљено или опљачкано 35 цркава. Све то се десило за мање од 24 часа. Али има и оних који се не предају, из разлога што је Косово и Метохија верска и културна колевка Старе Србије. Као доказ за то служи 1.500 православних цркава, манастира. Они су изграђени у средњем веку и представљају живописне примере византијске архитектуре. Стога не чуди што косовски екстремисти прво желе то да униште.

Последње упориште у Призрену

Таква судбина је задесила Призренску богословију Св. Ћирила и Методија. Она је последње упориште које се налази под полицијском заштитом и сталним видео-надзором.

Отац Андреј, који је екипу тог француског листа дочекао у тој православној тврђави, каже да су нападачи запалили зграду.

„Том приликом су погинуле две особе. Али ми смо зграду обновили и сада ту живи око 50 студената узраста од 15 до 20 година. Они ће нас заменити. За пет година они ће бити свештеници, и служиће на Косову, које представља ’српски Јерусалим‘. То је чињеница, у 15. веку, према подацима из периода османске окупације, Албанци су чинили свега два одсто становништва, а данас чине 90 одсто. Овде је реч о дугорочном етничком чишћењу. Несумњиво да се тај процес након рата убрзао. Размислите о Призрену. Тамо је до 1999. године живело 12.000 Срба. Међутим, ове године тамо их живи мање од 80 њих, и то ако рачунамо богословце“.

У српском делу града, који се налази на југу земље, попуцале су фасаде на кућама, кровови се руше. Тамо нема живе душе. Када су последњи становници почели да осећају терет старости или болести, они су продали своју имовину косовским компанијама за ситан новац. Тамо где су они живели, сада се налазе хотели или јавне куће. У сенци Синан-пашине џамије у Призрену (за чију је изградњу коришћен камен са манастира Светих Архангела) налази се Богословија Св. Кирила и Методија, где студира мали број младих људи. Она је симбол отпора у граду од 175.000 људи.

То је борба Давида и Голијата. Када се у 13.00 часова са свих минарета у Призрену чују позиви на молитву, будући свештеници Косова и Метохије одговарају певањем молитве пре јела. У том делу Балкана, где је била граница између хришћанске Европе и Османске империје, знају цену знакова.

Свештеник у сваком храму

Такав је менталитет и истрајност „последњег Мохиканца“ у храму Светог Саве у Јужној Митровици (територији где живе етнички Албанци, за разлику од Северне, где су насељени Срби), где међу 100.000 Косовара живи отац Ненад са супругом и четири сина. Године 2004. његовог претходника су евакуисали француски падобранци из Кфора.

Светиња је била оскрнављена. Иконе, споменици, олтар – све је било претворено у прах. Гробље, где је сахрањено неколико генерација представника свештенства, оскрнављено је. Вековима стари споменици били су разбијени на комадиће. Након што је 2016. године ступио на дужност, свештеник је чекао три месеца како би косовска национална компанија спровела електричну енергију. Када се одважи да напусти храм Светог Саве, он мантију замењује свакодневном одећом. Не брине га колико парохијана има у храму.

„Без обзира на то да ли верници дођу или не, ја сваке недеље служим Литургију. За Бога и за Србију. Морамо сачувати наше храмове како год знамо, иначе ће бити претворени у џамије“.

Помоћ од Ђоковића

Срби који не заборављају Косово и који се стално тамо враћају (на церемоније венчања или за време црквених празника), придржавају се истог мишљења. Тако је тенисер Новак Ђоковић 2011. године донирао 100.000 евра манастиру Грачаница, како би Православна црква могла да откупи суседну парцелу, иначе би имовина била заувек отуђена од манастира и цркве.

Један од разлога за борбу је вера, а други је земља, отаџбина предака. Због тога неки Срби не напуштају енклаве и живе у окружењу косовских Албанаца, одсечени од света. Такав пример је село Новак, које је 15 километара удаљено од Призрена. До њега се с муком долази путићем, који је лети прашњав, а зими затрпан снегом. Упркос сталним захтевима становника, косовске власти нису донеле одлуку да асфалтирају пут.

Самодовољност и солидарност

Видимо запањујућу и мрачну слику: порушене и спаљене куће, на зидовима и рушевинама су исписани графити који величају тзв. Ослободилачку војску Косова (ОВК) – терористичку, сепаратистичку организацију која се бори против Срба, а коју је НАТО подржавао 1999. године.

Повртар и сточар Бранко Глигоријевић прича о јавним увредама, којима су становници енклава на Косову изложени из дана у дан.

„Године 1999. овде је живело 50 српских породица. Десет од њих, укључујући и моју, вратило се овде 2003. године. Од 70 кућа, 55 је било порушено и опљачкано. Ми смо у најмању руку суседи Косовара, али то није лако. Шиптари краду! Морамо да се помиримо са тим да нам краду тракторе, трују стоку, псе. Нема сврхе пријављивати их полицији, јер ћете у том случају бити задржани 48 сати, јер, пошто сте Србин, сумњиви сте. Ми се прилагођавамо. Уместо крава гајимо свиње, које они неће дирати. Када морамо у Северну Митровицу у куповину или код лекара, идемо са 3-4 аутомобила, јер се плашимо напада на путу. Ми радимо самостално – све што се овде производи, овде се и потроши. Пошто немамо потребну опрему због недостатка средстава, у време жетве позајмљујемо комбајн, који кружи по српским енклавама на Косову. Морамо издржати по сваку цену, јер је ово наша кућа“.

Апартхејд? Дискриминација? Сегрегација?

Међународна заједница, која тако брзо може да стане у заштиту људских права, брзо би пружили такву помоћ другим земљама, али не и Косову. Нико не штити Србе, осим Русије. У Северној Митровици виси огроман портрет руског председника Владимира Путина, који се доживљава као херој. Косовска влада повећава напетост, јер је сигурна у подршку САД и ЕУ. Напетост у односима са Београдом започела је након увођења царина од 100 одсто на увоз робе из Србије (на Косову су се цене удвостручиле, укључујући и цене лекова). Наставило се укидањем граница између КиМ и Албаније 1. јануара 2019. године. Врхунац је била одлука о стварању професионалне војске од пет хиљада војника (такозване Косовске безбедносне снаге). Сви ти догађаји не дају мира Србима који живе на Косову, и који су постали таоци ситуације, која, очигледно, ништа добро неће донети.

1) Независност Косова и Метохије је признало 110 земаља (углавном западне земље). Пекинг и Москва не признају Косово, и због тога оне не може да постане члан Уједињених нација.

2) Године 2010. швајцарски сенатор Дик Марти упутио је Савету Европе извештај о гнусном случају „несталих“ Срба, у који су били умешани највиши званичници Косова.

3) Током 20 година, 150 верских објеката је варварски порушено или опљачкано. У тих 20 година је саграђено 450 џамија. Већина њих је изграђена средствима из Саудијске Арабије или Емирата. У њима се шири вехабизам.

 

Pin It on Pinterest

Share This