Izaberite stranicu

На данашњи дан, 19. јуна 1826. године турски султан донио je одлуку којом је укинута јаничарска војска.

Јаничари су били специјална пјешадија у Османском царству. Име долази од турских ријечи јени чери-нова војска. У југословенским земљама појавили су се са турским освајачима. Од свог оснивања нове трупе су стављене под заштиту шејха Хаџи Бекташа, те су важиле као једна од заједница која је припадала бекташијском дервишком реду. У томе има извјесне сличности са европским витешким редовима. На затиљку јаничарских капа од бијелог филца, округлих и зашиљених навише, било је причвршћено кече (посебан комад филца) као симбол благослова Хаџи Бекташа, оснивача реда. У вријеме мира јаничари су главу обавијали турбаном. Иначе, носили су доламу и, обично, плаве чакшире. Ова пјешадија најприје је попуњавана ратним заробљеницима – узимао се сваки пети – а од 1402. године купљењем дјеце хришћанских, касније и муслиманских поданика. Био је то познати данак у крви, Турци су га називали девширме (сакупљање). Тај систем озакоњен је у XV вијеку и припадао је општем феномену преторијанске војске који је у исламском свијету коришћен од Шпаније до Индије. У интервалима од три, пет или седам година купљени су здрави, лијепо грађени дјечаци, стари између осам и двадесет година. Дјеца одабрана за јаничарски ред добијала су строго војничко, вјерско и физичко васпитање у тзв. аџеми оџаку у Цариграду. Најбољи међу васпитаницима остајали су у дворској служби, а остали су постајали јаничари у Цариграду и провинцијским гарнизонима.

Данак у крви замјењује се крајем XVI вијека новчаном дажбином, а почетком XVIII вијека се и укида. Током XIV, XV и XVI вијека били су најоданија султанова војска. Јаничари су били пјешаци-стријелци, али дисциплином, обуком и оружјем били су оспособљени за неупоредиво теже борбене задатке од ма којих стријелаца тога времена на Западу и Истоку. Уз лук и стријелу, касније пушку, имали су и оружје за борбу изблиза – копље, хелебарду, буздован, бојну сјекиру, мач, сабљу – према времену. Неодвојиво везани за своју јединицу, подвргнути двострукој дисциплини, војничкој и монашкој, добро наоружани и обучени, јаничари су чинили трупу каква се вјековима неће видјети у Европи, тачније, све до појаве стајаћих европских армија у XVII вијеку. Слабљењем Османског царства, у другој половини XVI вијека, слабила је и дисциплина у војсци. Први корак у правцу декаденције јаничара била је дозвола за оснивање породице. Тиме је престао дисциплиновани живот у касарни, а јаничарске привилегије постале су наследне. Да би могли издржавати породице јаничари се прихватају и других послова. Уз то, јаничарски корпус почео је да се попуњава људима без претходне војничке обуке (примани су протекцијом или за мито), што је довело до његовог кварења и слабљења. Од 1740. године дозвољава се чак трговина јаничарским положајима. То је вријеме када јаничари не примају више никакве плате, па живе од пљачке становништва.

Као свака преторијанска трупа, јаничари су вршили јак притисак на султане. До умањивања прихода и увећавања расхода долазило је зато што је било много јаничара. А мноштво јањичара проузроковало је да се пашама и беговима дају службе уз мито. А кад се дају положаји уз мито, јаничарима нема плате. Кад нема плате за јаничаре, онда они крену на двор и без разлога мрцваре. Водећи људи државе, да би се спасили невоље, давали су положаје уз мито. Они који су службу добијали поткупљивањем, а онда удаљени из службе, много су мучили народ како би повратили новац и поклоне које су дали. А народ који није могао издржати порезе који су прелазили сваку границу, био је присиљен да бјежи у непријатељске земље, чиме су покрајине постале пусте и запуштене. Пропадање јаничара пада у вријеме када се у Европи стварају регуларне стајаће армије, па војни успјеси прелазе сада у хришћански табор. Неуспјели ратови крајем XVIII вијека навели су султана Селима III на покушај да створи регуларну војску по европском узору, што ће платити главом. Када је 1826. године султан Махмуд II то поново покушао, јаничари се опет буне, али су, овог пута, интервенцијом морнара, артиљераца и минера буквално били уништени. Број погинулих је био око 30.000. Идућег дана укинути су хатишерифом.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This