Izaberite stranicu

У тајни Педесетнице призора је много. Дух Свети слуша Сина. Син је обећао Духа Утешитеља. Није извршио мисију па нас оставио на цедилу. Дух од Оца исходи. Не једном. Не билион пута. Непрестано. То је Његов начин постојања. Као што Сина Отац одувек рађа јер Га не рађа једном или више пута. Јер то је начин постојања Сина. Док Самог Оца нити ко рађа, нити од кога исходи.

У призору Песесетнице пројављује се позиција свакога од нас. Истим Духом којим смо крштени, Истим Духом се напајамо. Не било кад и било где јер онда Црква не би била потребна. У Цркви. На Литургији. Ореоли се распршују над нашим бићима. Кроз наше месо и крв а не само кроз душу и дух. Не аутосугестивно него као дар који од Оца светлости долази.

Стварност које су апостоли били удостојени, сада постаје и наша стварност. Без помпе. Без сензационализама. Без специјалних ефеката. Без вештачких побољшивача укуса тривијалног. Тихо. Као шум ветра. Али искуствено. Призорно само до оног нивоа очигледности када је унутрашње искуство просијано до највеће максимале пријемчивог.

Слично се сличним познаје. Од Бога озарени. Од Бога прошумљени. Његовим сноповима Њега Самог препознајемо. Нестворени језици, нетрулежни пламенови, постају мелос нашег бића. Почињемо и једни друге боље да разумемо. Дух Свети као да нам даје превод страног језика, односно, стране позиције другог. Одобровољава нас Онај Који са Оцем и Сином Тројичност дели. Делимо се без осећања да нешто губимо. Опламенујемо се чинећи и друге упаљеним поред себе. Као што једна свећа пали друге свеће не губећи ништа од своје светлости.

Али Педесетница подсећа и да Божији дар не може насилно кога променити. У тај дан Дух није сишао само на апостоле већ на сав народ који је чуо чудесан хук. И мада су многи били удостојени да једни другима разумеју језике, то их ипак није смирило да укроте своје зле коментаре упућене на рачун апостола. Људи огњени, људи од Духа, мада разумеју језик безумних – ипак исти језик Духа не деле са њима. Јер није до Духа већ до злих језика који намерно истрајавају да огњене језике не приме.

Није то наивно. Имамо опомену кроз све векове. Кроз свако Сабрање. Кроз сваки сусрет са људима када Литургија прође са својим хуком ветра. А време се приближава. И скупљају се ветрови са свих страна света. Опет ће се јавити ветар као што је облак ветра предводио Мојсија и народ. А када Његов торнадо буде пролазио кроз обличје овога света – спасиће се само они које Ветар подигне са Собом. И препознаће их Бог по светиљкама упаљеним. По језицима које им је изделио. По светости коју им је дао да окусе. Јер ће то бити језик оних који су из својих камења када год су их ућуткивали одавали хвалу Богу не стидећи се ичег што има додира са Њим када год су им се ругали.

Срећан нам не први, ни двомиленијумски рођендан Цркве, него срећан нам Дан непрестаног рађања Цркве, јер са њом, у Оцу и Сину и Духу Светоме показује се да је то њен а тиме и наш начин постојања баш као по обрасцу постојања Саме Тројице.

Извор: upodobljavanje.wordpress.com

Pin It on Pinterest

Share This