Izaberite stranicu

На данашњи дан, 13. јуна 1839. године српски кнез Милош Обреновић je абдицирао у корист сина Михаила и напустио Србију.

Михаило Обреновић  је био кнез Србије од 1839. до 1842.године и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем, а друга владавина се завршила убиством. Михаило Обреновић је био најмлађе дијете кнеза Милоша и кнегиње Љубице.

На кнежевски пријесто ступио је први пут 1839. године и владао је до 1842. године. Пошто је био малољетан, одређено му је Намјесништво. Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Веома млад и неискусан, Михаило се није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитељских првака, Тома Вучић-Перишић. Уставобранитељи су на скупштини изабрали новог кнеза Александра Карађорђевића. Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре. Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину у којим их обавјештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева. Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. У Бечу је научио савршено да говори француски и њемачки језик. Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији послије Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на пријесто послије смрти свога оца, кнеза Милоша, 1860. године.

На почетку његове друге владавине учињене су значајне промјене у политици Србије. Укинут је “Турски устав”, дошла су сасвим друга законска наређења, која је донијела Народна скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донио и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима. Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, са девизом: “Закон је највиша воља у Србији”. Послије убиства на Чукур чесми Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је тада био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића да се код Енглеза протестује због турских претензија, и да се дипломатским путем избори независност Србије. Септембра 1862. године кнез Михаило је јавио народу да је успио добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војне посаде, а да се градови Ужице и Соко поруше. У јесен 1866. године кнез Михаило је захтијевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Кнез Михаило је имао аудијенцију код султана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му повјерава градове у Србији. Кнез Михаило се враћа у Београд гдје га поздравља одушевљени народ. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видио.

У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Кнез Михаило је владао осам година као просвијећени апсолутиста, унаприједивши Србију, уз промјену само три владе. Окумио се са породицом црногорског књаза Николе тако што је био кум на крштењу његовог првог дјетета, кћерке Зорке.

Против кнеза Михаила склопљена завјера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завјере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића.

Када је кнез Михаило кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака, са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза сједеле Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина кћерка. У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним одијелима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетио Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим тијелом покушала да заштити кнеза за вријеме пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвијестио се. Браћа су почела да бјеже низ Кошутњак према Топчидеру гдје су их чекали остали завјереници. Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бјекства. Сви завјереници су изведени на саслушање истог дана, а пресуда је била — смрт. Јавности је саопштено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This