Izaberite stranicu

Замак Шенонсо, у француском оригиналу “Château de Chenonceau”, налази се у близини истоименог сеоцета у департману Ендр и Лоара у централној Француској, у долини реке Лоаре, и смјештен је дословно изнад њене притоке – ријеке Шер. После Версаја, ово је најпосјећенији дворац у домовини галских пјетлова, те га тако годишње посјети око 800.000 туриста.

Његова историја почиње у 13. вијеку, али је првобитна грађевина спаљена 1412. године због побуне племићке породице Маркес која је била његов власник. Жан Маркес га је обновио пар деценија касније, али га је његов наследник продао Томасу Бојеру, дворском надстојнику краља Шарла VIII почетком 16. вијека. Он је срушио замак и саградио потпуно нови за шест година, а радове је махом надгледала његова супруга Катрин Брисоне.

Због неплаћених дугова круни, краљ Франсоа I Валоа је конфисковао замак 1535. године, а десетак година касније краљ Анри II га је понудио на дар својој љубавници Дијани де Поатје. Она је 1555. године наложила да се сагради лучни мост који ће замак спојити са другом обалом реке Шер, а надгледала и градњу вртова…

Током Првог свјетског рата замак је служио као болница, а током Другог је био бомбардован и од стране Њемаца и од стране савезника. Служио је као рута за бјекство из њемачке окупационе зоне на другу обалу на којој је била квислиншка власт, мало лабавија. После рата је поново рестауриран.

Због тога што су жене одиграле кључну улогу у његовом настанку и развитку, и у његовој историји уопште, често се назива и “дамским дворцем”.

Његова магична љепота и чињеница да се налази изнад ријеке, није једини разлог због кога га спомињемо. Наиме, испред собе Катарине Медичи на првом спрату налази се фламанска таписерија џиновских пропорција на којој је приказан Косовски бој.

Наш историчар др Бошко Бојовић – професор византологије на Сорбони и члан Европског друштва културе – при посјети овом замку није крио своје одушевљење када је налетио на за нашу јавност, како обичну тако и стручну, практично непознато умјетничко дјело које се тиче директно нас и који показује дубоке културне и психолошке везе Срба и Европе.

„Срби су од 15. вијека у тој причи, између двије ватре, у којој се некада потоне, а некад исплива, али то није разлог да потцјењујемо сами себе. То сам схватио када сам видио огромну таписерију из 16. века са представом Косовског боја у француском краљевском дворцу Шенонсо.

Питао сам кустоса зашто је француска краљевска кућа наручила баснословно скупу таписерију са српским мотивом, а он је одговорио да се на Косову одиграла најважнија битка у средњем вијеку у Европи. То у приличној мери демантује нашу историографију, која у свом “позитивизму” Косовску битку стално настоји да демистификује, бацајући тако и дијете са прљавом водом“.

Извор: Расен

Pin It on Pinterest

Share This