Izaberite stranicu

У другом дијелу разговора уважени историчар, балканолог и преводилац са српског госпођа Наталија Владимировна Лукина за Радио „Светигору“ и емисију „Православна Русија“ говори о српско-руским односима, поготову у вријеме српско-турског рата.

 – Ви сте дипломирали на теми Српско-руски односи у 1878–1903… Па хајде, да нас вратите на те године, на српско-турски рат, на руске добрoвољце… да нас вратите у оно вријеме српске борбе за независност и улози Русије у тој борби… Какву је улогу Русија имала у ослобођењу  Срба од турског ига?

Прије свега треба рећи да су у борби за независност Срби веома велики посао обавили сами. Већ након Другог српског устанка српске земље фактички добијају аутономију, што је омогућило успјешнију припрему за борбу за независност. Међутим, није искључено да би без подршке Русије устанци од 1875. до 1876. у Босни и Херцеговини, а потом у Бугарској били угушени, поставши, у најбољем случају, само извор искуства.

Руској влади рат јавно није био потребан и изгледао је као опасна авантура. Геополитички услови били су сумњиви. Савезника није било уопште. Још су неизвјесније биле предности овог судара. Међутим, дошло је до неочекиваног фактора који у прошлости није играо значајну улогу у великој политици. Јавно мњење је подржао ауторитет штампе. Часописи пишу о «звјерствима муслимана» и изводе закључак: «Ако Русија покаже равнодушност, онда ризикује да изгуби симпатије и повјерење Словена». Или часописи цртају историјску перспективу: «У удио руском народу је припала мисија – по сваку цијену извојевати слободу Словена на Балкану. Тако „Илустровани вјесник“ сумира резултате и објављује писмо младих официра: „Има нас много који желимо да се боримо за ослобађање Словена. Можда ће доћи до рата, али за сада, реците ми, за име Бога, могу ли тамо ићи добровољци? Срамота би би била не отићи».  Стид је било не само младе официре. Генерал Михаил Черњајев, освајач Ташкента и издавач часописа «Руски мир», без обзира на изричиту забрану, самовољно иде на Балкан. Након неколико мјесеци под његовом командом налази се руски корпус од неколико хиљада добровољаца. Јасно је да је то само почетак. Добровољачки покрет постаје заиста народни. Полицијски извештај Орловског среза Орловске губерније са забринутошћу саопштава да су неки сељаци одлучили да напусте своје породице и оду у рат против невјерника за православну вјеру. Eво вијести из Санкт Петербурга: „Као добровољци на Балкану веома често се сада јављају сељаци који су дошли да зараде у главном граду“. Штавише, први пут се биљежи такав феномен као што је бјекство дјеце у рат. Будућег предсједника Државне думе, а тада још гимназијалца Алекандра Гучкова на вријеме заустављају – није успио да побјегне. Други су били бржи: синове једног трговаца другог цеха, Матвеја и Алексеја, који су планирали да иду као добровољци на Балкан, скинули су с пароброда у Саратову и вратили свом оцу… Славни 58-годишњи Тургењев, жељан рата истакао је да га само године спречавају да оде у добровољце.

– Не може се заобићи прича пуковника Николаја Николајевича Рајевског…

Да, Николај Николајевич Рајевски, који је, према мишљењу многих проучавалаца књижевности, прототип Вронског из «Ане Карењине» Л. Н. Толстоја. Рајевски је био добровољац, од сопствених средстава је отпутовао у Србију, драговољно је ступио у армију под командом Черњајева, погинуо је 20. августа 1876. за вријеме битке у селу Горњи Адровац. Сахрањен је у оближњем манастиру Св. Романа. Касније је прах Рајевског пренијет у Русију, а на мјесту његове погибије подигнута је капела која је и до сада сачувана. Штавише, један српски гимназијалац из Ваљева не само да ми је испричао куда је управо Толстој послао свог јунака, него је и тврдио да је у роману описана служба у Србији и јуначка смрт, а да ја једноставно нијесам пажљиво читала! Можда ће тај дјечак кад порасте постати писац и написати наставак «Ане Карењине», а ја бих са задовољством прочитала о учешћу сина Вронског у Церској бици!

– Понегдје се може прочитати да се Русија у првом српско-турском рату држала по страни, затим да је била властољубива, да је жељела да се шири на рачун браће Словена, а притом се заборавља слање огромног броја добровољаца у Србију. Зашто се ширила таква прича?

Идеја о томе да је Русија искључиво пратила само своје интересе на Балкану, појавила воема рано. Посебно је била симпатична руским политичким противницима на Балкану. Али политика увијек остаје политиком, мада, понаваљам, конкретно у тој ситуацији руска влада није била заинтересована, тј, неопходне реформе унутар државе још нису биле окончане, али је под притиском јавног мњења била присиљена да се бори.  Иако идеја да и Русија и Србија на рачун једна друге рјешавају актуелне проблеме, као и свака хипотеза, има право да постоји, друга ствар је што у нашој историји није постојао само прагматизам, него га је управо најмање било у ратном питању. Понављам, Русији тај рат није био потребан. А саосјећање свих слоjeва руског друштва било је апсолутно искрено, и сељаци из Смољенска сигурно нису сањали да проширују своју имовину на рачун балканских земаља (према сјећањима једног од земљопосједника земљишта, у сељачким колибама висили су портрети хероја Херцеговачког устанка), па чак је и писац Тургењев имао довољно имовине са својим двором Спаско-Лутовиновим!

Сматрам да је се прича о претензијама Русије ширила из политичких разлога. Јачање Русије на Балкану није могло да се допадне руском супарнику Аустроугарској. Логично је претпоставити да би зауставили утицај Русије на Балкану говорили су: „Вас неће да ослободе, него да вас поробе. Ви једноставно мијењате једног угњетача другим“. За Русију је то било велико напрезање снаге и новчани трошак и никакви гополитички циљеви нису реализовани. Послије Берлинског конгреса Србија се у много чему почела орјентисати на Аустроугарску, али она и није имала другог избора пошто је Русија била више заузета бугарским питањима.

– Достојевски је писао о томе да ће „једнога дана схватити да је руска помоћ била несебична, и да ни једном Русу, погинулом за њих, није било ни на крај памети да их осваја“…

Јесте. А насупрот томе било је и код нас и код вас литературе о прагматичном карактеру те борбе. Али како кажу, нека цвета сто цвјетова, али сваки мирише на свој начин.

– Да ли историја познаје неки рат у коме су Руси и Срби учествовали на супротним странама?

Ја за такав рат не знам, и надам се да га никада и неће бити у будућности!

– Да ли је Царска Русија спасила Краљевину Србију од уништења?

Историја не познаје субјективан осјећај, али је током Првог свјетског рата руска помоћ била једна од најзначајнијих. Руска армија је помогла Србију како политички, тако и економски и војно. Из Русије су у Србију Дунавом пролазили каравани бродова са војном опремом, храном, људством и болничком опремом.

Још једна важна страница наше заједничке историје је помоћ при евакуацији српске армије. Послије пада Србије услиједило је драматично одступање српске армије и дијела становништва земље на албанске обале. Споразум са западним савезницима био је у томе да ће савезнички бродови чекати Србе на обали Албаније, пружити им неопходну помоћ, транспортовати војску на сигурно мјесто и припремати се за контранапад. Прва група Срба, предвођена владом и врховном командом, стигла је у Скадар у децембру 1915. године. Али помоћи коју су савезне владе обећавале Србима, како се испоставило, није уопште било! Савезници нису испунили свој дио договора: Италијани, који су требало да организују евакуацију Срба, нису пружали никакву помоћ. Премијер Никола Пашић 15. јанура 1916. года послао је писмо руском цару Николају II с молбом за помоћ. Руски цар је поручио краљу Велике Британије и предсједнику Француске да ако српска армија не буде спасена, Русија прекида савезничке односе с њима и излази из рата. Послије мијешања руског императора, Французи су послали у помоћ Србима своје бродове, а Италија је позвала српску армију да уђе у албански град Влора. Албанска голгота је веома трагична страница, али оно што се могло спасити, што се могло евакуисати, оно што се могло учинити за несрећне људе, за војнике у том моменту, учинио је Николај Други.

– Дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. тако је огроман да га не могу вратити ни вјекови, ни покољења, изјавио је Свети владика Николај…

Свети владика Николај је био потпуно у праву, али примивши руску емиграцију послије грађанског рата, Срби и краљ Александар су учинили за Русе веома много.

– Да ли је Русија као чуварка провославља центар словенског јединства?

Нажалост, или на срећу не, јер нису сви Словени православни, али идеја о словенској узајамности још може да се роди, јер је историја непредвидива. Друга је ствар, чини ми се, ако она поново буде тражена, она ће се заснивати на етничком јединству, а не на религијском.

-Да ли ће са „Истока одјекнути нова ријеч свијету“?

Молићемо се за то!

 

                                                 Разговарала, превела и приредила Марија Живковић

Први дио разговора са госпођом Наталијом Владимировном Лукином можете прочитати на линку:

http://mitropolija.com/natalija-lukina-u-intervjuu-za-radio-svetigoru-ruski-konzul-grigorije-scerbina-dao-glavu-za-kosovo/

Pin It on Pinterest

Share This